Ne postoji velika i mala laž. Postoji samo jedna neiskrena tvorevina, maska za ružnu i pokvarenu misao, plašt kojim se krije istina. Često čujem da neko kaže kako laž može da bude produktivna, korisna, poželjan način ponašanja i komunikacije, opravdana… kako laž manje boli od istine…”nije vreme da mu/joj kažem istinu…teško će je podneti”. Problem je što će ljudi tu vašu laž, za koju smatrate da je “laka” i primerena, kasnije kada postanu svesni istine, okarakterisati na sve moguće načine osim onog kako ste je vi okarakterisali – izgubiće poverenje u vas, prestaće da vas gledaju istim očima. Neko će se tada pokazati u pravom svetlu – neko ko je u svojoj suštini pokvaren i truo…nažalost, tada će se i neko ko u suštini nije loš i pokvaren naći u istom džaku, pod istim reflektorima. Pokazaće lošu stranu svoje ličnosti – osobu koja je spremna zarad ličnih ciljeva ili pogrešnog usmerenja okoline preći na “mračnu stranu”…sa koje se retki vrate.
Nažalost, svakodnevno smo okruženi lažima, lažnim ljudima i lažnim osmesima. Uzmem novine, pogledam online vesti, pogledam bilo kakvu emisiju na TV-u i shvatim veliku i tešku istinu koja se nalazi “između redova” – svi vas oni smatraju retardiranom, maloumnom i lako upravljivom armijom morona. Za nekoliko trenutaka sam okupiran lažima sa svih strana, nemoćan da se otgnem i od njih pobegnem. Posmatram masu ljudi oko mene koja priča o istim stvarima. Svi ih komentarišu i tumače na identičan način, bez ikakve volje da dopru do suštine ili da razumeju ono što je pročitali/videli/čuli…Osećam se kao zdrav meću slepima i gluvima. Vidim a ne mogu da reagujem, čujem a ne mogu da se proderem iz sveg glasa, nemoćan da se pokrenem, kao kap u moru bezlične mase. I posle se neko pita zašto se povučem, zašto se više ne smejem kao nekad, zašto umem da odlutam kada se priča o “bitnim stvarima”.
Nekada pomislim da je pametnije izabrati taj put, pobeći u sebe, u mnogo lepši svet u kome na miru mogu gledati u rađanje sunca nove zore koje donosi nadu u bolje sutra…
.
