Pitanja…

Pitaju me zašto sam tužan. Ne znam, zar se to vidi? Do sada sam uspešno to sakrivao, ali izgleda da polako gubim trku, borbu, meč…tuga se pojavila na licu, iako sam godinama uspevao da je krijem osmehom. Možda više to ne mogu? Uvek me je plašila pomisao da će doći dan kada neću moći da se smejem, kada će smeh zameniti izobličena grimasa nečega što je davno bilo lice. Lice koje je vremenom izobličeno do neprepoznatljivosti skrivanjem onoga što je nekada tako očigledno. Taj bol je čudan, tup, ali do sada sam ga izdržavao i nosio sa lakoćom. Nažalost, vremenom nisam ni primetio koliko se taj bol povećao i kakav trag on ostavlja spolja. Vođen strahom od gubitka osmeha, sposobnosti da nasmejem druge i da se sam smejem nisam pogledao u Ogledalo života…nisam se obazirao na vreme, tihog ubicu… Pesak vremena je već popunio dobar deo pešćanog sata koji sam “zadužio”. Nisu ovo crne misli, verujem da nije kraj na vidiku…samo sam neko vreme već zakopan u mestu, u pesku vremena…

Ne znam gde sam krenuo, ne vidim više jasan cilj pred sobom. Da, to je ono što je najteže. U jurnjavi za nedostižnim, u mnogobrojnim peščanim olujama na dosadašnjem putu, oči su pune peska, pogled je maglovit, nejasan. Ponekad imam utisak da me vetar vratio, da se vrtim u krug, da iznova i iznova doživljavam već viđeno, prolazim istim stazama, preskačem iste prepreke na kojima sam se do sad lomio…Verujem u ono, da “kad bi mogao  sve ispočetka, ja bih na svakom raskršću izabrao isti put…”. Jer, i danas mislim da nisam grešio, da sam odluke donosio u skladu sa trenutkom i težinom situacije. Odmereno, iako se mnogima činilo da je bilo ishitreno…

I ova peščana oluja u kojoj sam trenutno zarobljen će uskoro proći. Verujem da ću tada uspeti da odšijem džep na torbi u kojoj nosim sav teret dosadašnje igre. Mislim da sam u njemu još odavno, kao mali odlučni dečak uplašenog pogleda, sakrio mapu na kojoj je cilj jasno naznačen. Imam utisak da je ta mapa tako blizu, nadohvat ruke, kao da mogu da je opipam. ..Moraću to brzo da učinim, jer na ovom putu oluje su teške i česte…

Posvećeno svim Tufnama i Mrgudima bez kojih bi do sad bio zatrpan do guše u pesku. Hvala Vam na pruženoj ruci i glasu koji me navodi kad oči vide samo maglu…

Promise…

Something’s gotten hold of my heart, lady. Now that you’re gone, my world is empty without you… All that remains are feelings, killing me softly…

When I saw you, i realized that I can`t help falling in love with you. You were always on my mind, it was the power of love. Yesterday, I thought I could fly, i was in heaven, we had our love story, time of my life, against all odds and suspicious minds…It’s all coming back to me now, after wind of change…I walked the stairs to heaven, but now I have only broken wings.  We had our nights in white satin but now I only hear sounds of silence…If I could change the world, take back the time, I would…But, hope is all I have…A new day has come, lady in red..We`ll meet again, in the house of the rising sun (like we met before in Hotel California) up were we belong, my black magic woman…Until then, nothing gonna change my love for you, my first my last my everything…

…šta da se radi kad sam obećao spisak omiljenih stranih zabavnjaka

Trenutak u kome smo se mimoišli

Mislio sam da sebi to neću ponovo dozvoliti. Mislio sam da sam ojačao, postavio pravi gard i promenio obrazac ponašanja koji me prati otkad znam za sebe. Surova realnost je trebala da me izmeni, vreme je trebalo da zaleči rane i ojača odbranu oko srca… ipak… Nisam siguran zašto se to desilo. Mislim da je tvoj osmeh odigrao presudnu ulogu – uspeo je da skrene pažnju dobro pripremljenom odbrambenom mehanizmu koji je do sada odolevao mnogo čemu…ali ne, osmeh je odigrao maestralnu ulogu i  za tren očistio put tvom pogledu, omogućio mu da istopi okove, poslednju liniju odbrane koje sam postavio oko srca nakon ne tako davno izgubljene bitke…Verovao sam da sam ojačao, da sam ja taj koji kontroliše situaciju, da sam dovoljno razuman i da neći pogaziti obećanje koje sam dao onome što je ostalo od mene, od duše koja je jedva pretrpela poslednji poraz…

Uspela si da vratiš osmeh na moje lice, da dane učiniš lepšim, da nestvarno učiniš stvarnim. Ponovo sam progledao, video svet istim onim očima koje su mi nekada pokazivale da je život lep, nepredvidiv i vredan življenja…svet iz koga sam otišao, pobegao i zabarakadirao se u skučen prostor prepun sivih tonova i mračnih misli… Navikao sam na taj prostor, na surovu realnost i probleme na koje sam nailazio, dugo sam bio u tom sivilu, oči su se navikle na mrak…

A onda se desilo ono čega sam se plašio…nešto što me uvek proganjalo u najtišim momentima sivila, strah od gubitka je kao krvoločna zver došao po svoje. Jednostavno, tiho i nenadano – srca su nam se mimoišla… Jarke boje sveta punog života i omamljujući zvuci koje sam odavno zaboravio sprečili su me da u pravom trenutku kažem ono što sam želeo, da prihvatim tvoju pruženu ruku… da ponovo zaigram ples života, igru koju sam davno zaboravio da igram… U trenutku kada sam shvatio da nisi pokraj mene i da se lagano udaljavaš bez osvrtanja dok ja nepomično stojim i gledam, sve je već bilo kasno. Udaljili smo se, razočarani sobom i možda nespremni na zajednički početak nečega što bi možda moglo da bude i uloga života…

Teško je, ali iako smo se mimoišli ja sam ipak spreman da krenem u potragu za tobom. Energija koju si utrošila da me izvedeš iz mraka, svetlo kojim si obasjala sivilo podruma u koji sam sakrio srce i osmeh koji je učinio da shvatim da je vreme da ga pustim napolje, da se vratim “među ljude” – to su dovoljni razlozi da krenem za tobom. Ko zna, možda ova potraga ne bude uzaludna, možda i ti odlučiš da me sačekaš na nekom proplanku i pružiš mi ponovo šansu koju sam olako propustio…

Nada umire poslednja…

Pogled

“Hej, dugo te nisam videla…kako si?”

“Ide nekako, kao i uvek, Znaš da sam uvek govorio kako život čine svakodnevne male bitke…kad na kraju podvučemo crtu i saberemo, bitno je da smo u plusu. Za sada, dobijam meč . Kako si mi ti? Još uvek si nasmejana, vedra, vesela…onakva kakvom te pamtim…kao da te godine nisu promenile ni malo…izgleda da samo nižeš pobede u velikom meču…hehe”

“Dobro sam, ne mogu da se požalim…ponekad se setim onoga što si mi govorio…da život čine usponi i padovi, a da je najveći štos u tome da se nikad u glavi ne predaš,..da uvek imaš razlog za dalje…Kao što vidiš, ja trenutno imam dva razloga “

“Vidim, dva prava razloga…Ćao, ja sam Rade, kako se ti zoveš?”

“Hehe, od njih ćeš teško dobiti tu informaciju…Mihailo se stidi, a Milica će tek za par meseci da se raspriča…još je mala “

“Preslatki su…iskreno, srećan sam zbog tebe…”

“Kako si ti? Žena, deca?”

“Ne, još uvek se nisam odlučio na taj korak…videćemo, vreme će samo pokazati put. Dugo sam živeo u nekoj magli, nekom polu-snu…sada sam se probudio, osvestio…vreme je da se, kako si ti uvek govorila, konačno uozbiljim  “

“Morali bi da krenemo polako, Milica mi se unervozila…drago mi je što sam te videla nakon toliko godina…nismo se videli još od…ne mogu ni da izgovorim, uvek mi je teško kada na to pomislim…pogrešila sam, nadam se da ćeš nekad naći načina da mi oprostiš…”

“Ej, nemoj tako…za sve loše što se desi, nikada ne postoji samo jedan krivac…sećam se da sam sebi tada govorio - ko zna zašto je to moralo da se desi…Uvek sam mislio da u dubini svake loše odluke, situacije, stvari, postoji neki tračak svetlosti, nešto dobro koje će se nekad pojaviti…sada, kada pogledam ove mališane, ja sam siguran da si donela pravu odluku…i, srećan sam zbog tebe. Ej, nema toga…zar da susret posle toliko godina pamtimo po suzama? A ne, glavu gore…nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti…”

“Verujem da hoćemo…ćao…i hvala ti…”

Znam da si mi sve to rekla, potpuno sam siguran u to…Ovih nekoliko nemih rečenica razmenili smo u trenutku kada si spustila pogled i žurno prošla pored mene sa dvoje mališana koji su te ozarenih lica nešto zapitkivali tog vrelog letnjeg dana. Ti si nastavila dalje, nisi se osvrnula, a ja sam ostao na tom mestu, i u mislima, u toj nemoj razmeni reči dao sebi snage da nastavim dalje…još jedna mala bitka je gotova. Ko zna, možda na kraju i dobijem meč

Laž

Ne postoji velika i mala laž. Postoji samo jedna neiskrena tvorevina, maska za ružnu i pokvarenu misao, plašt kojim se krije istina. Često čujem da neko kaže kako laž može da bude produktivna, korisna, poželjan način ponašanja i komunikacije, opravdana… kako laž manje boli od istine…”nije vreme da mu/joj kažem istinu…teško će je podneti”. Problem je što će ljudi tu vašu laž, za koju smatrate da je “laka” i primerena, kasnije kada postanu svesni istine, okarakterisati na sve moguće načine osim onog kako ste je vi okarakterisali – izgubiće poverenje u vas, prestaće da vas gledaju istim očima. Neko će se tada pokazati u pravom svetlu – neko ko je u svojoj suštini pokvaren i truo…nažalost, tada će se i neko ko u suštini nije loš i pokvaren naći u istom džaku, pod istim reflektorima. Pokazaće lošu stranu svoje ličnosti – osobu koja je spremna zarad ličnih ciljeva ili pogrešnog usmerenja okoline preći na “mračnu stranu”…sa koje se retki vrate.

Nažalost, svakodnevno smo okruženi lažima, lažnim ljudima i lažnim osmesima. Uzmem novine, pogledam online vesti, pogledam bilo kakvu emisiju na TV-u i shvatim veliku i tešku istinu koja se nalazi “između redova” – svi vas oni smatraju retardiranom, maloumnom i lako upravljivom armijom morona. Za nekoliko trenutaka sam okupiran lažima sa svih strana, nemoćan da se otgnem  i od njih pobegnem. Posmatram masu ljudi oko mene koja priča o istim stvarima. Svi ih komentarišu i tumače na identičan način, bez ikakve volje da dopru do suštine ili da razumeju ono što je pročitali/videli/čuli…Osećam se kao zdrav meću slepima i gluvima. Vidim a ne mogu da reagujem, čujem a ne mogu da se proderem iz sveg glasa, nemoćan da se pokrenem, kao kap u moru bezlične mase. I posle se neko pita zašto se povučem, zašto se više ne smejem kao nekad, zašto umem da odlutam kada se priča o “bitnim stvarima”.

Nekada pomislim da je pametnije izabrati taj put, pobeći u sebe, u mnogo lepši svet u kome na miru mogu gledati u rađanje sunca nove zore koje donosi nadu u bolje sutra…

Plamen

Voleo sam te, iskreno, platonski, izdaleka…voleo sam tvoj osmeh, topli pogled i malu iskru koju sam samo ja mogao videti u tvom oku…u momentu kada nam se pogledi sretnu, i kada postanem svestan užurbanog ritma kojim se srce javilo. Ona je bila znak da znaš to, da si negde u dubini podsvesti, u kutku gde se gomilaju sećanja na sve propuštene treptaje priznala sebi da taj drhtaj tvoga oka, blaga jeza i jedva osetna toplina koja se postepeno pojačava dolaze iz srca…Da, srce je naš najveći neprijatelj…tako kažu. Ono nas “ofira”, pokaže iskrenost naših namera i pre nego što se odlučimo da ih pokažemo grimasom, pokretom, korakom…vremenom  postanemo svesni toga i osmehom brže-bolje pokušamo da sakrijemo…ali to meni nikada nije polazilo za rukom. Svaki osmeh je bio iskren, svaki pogled je pričao svoju priču…priču koju sam želeo da podelim sa tobom, da se proderem koliko duša želi a glas može da iznese…Ipak, uvek sam ostajao nem, začaran tvojim toplim pogledom, zamrznut tom malom iskrom u oku…i nikada ti nisam rekao…da sam te voleo…

Grč na licu koji imam kada se u pola noći probudim u goloj vodi i shvatim da si ti bila glavni akter moga sna, tako bliska a tako nedostižna, onakva kakvu te pamtim,  govori mi da te još uvek volim…i da nešto što je iskreno teško prolazi, tinja kao vatra na tihom povetarcu…ponekad bura u mojom mislima i srcu rasplamsa taj plamen, počne da me ispunjava toplinom koja se postepeno pojačava…i svaki put pomislim da je to kraj, da neću izdržati, da će taj plamen da me proguta, da će se zavesa konačno spustiti, da će predstava biti gotova…Ipak,  iako se to dogodi, verujem da će taj plamen nastaviti da živi…negde daleko od nas, daleko od svega…možda negde gde je za nas stvarnost drugačija, gde smo srećni i zagrljeni, gde ti blagi drhtaj moga zaljubljenog srca govori da je konačno pronašlo mir…

Još jedan uspeh domaće Linuks zajednice

Mislim da je ovo prvi blog koji govori o onome čime se bavim, onome što zaokuplja moju pažnju i što predstavlja fokus mog interesovanja kada su računari u pitanju. Možda će nekome ovaj blog biti čudan jer mene predstavlja u malo drugačijem svetlu od onoga što ste navikli čitajući tekstove koji su ovde objavljeni do sad. Možda i ne, jer ću pokušati da ga napišem iz mog ugla…Ma ne, nikakav nagli preokret, samo mali dodatak slici koju već imate…još jedan deo slagalice .

Pre nekoliko dana pažnju mi je privukao mail koji sam dobio kao član jednog od domaćih foruma posvećenih Linux operativnom sistemu. Mail u kome stoji obaveštenje da se forum gasi zbog neaktivnosti posetilaca/članova, obaveza administratora…Razloga je bilo dosta, ali sama poruka da se još jedan od malobrojnih foruma koji su posvećeni tematici “onog drugog sistema koji nije Windows” gasi je za mene bila poražavajuća i na neki način tužna. Sve je tada upućivalo na to da se domaći forum posvećen Slackware Linux distribuciji (za one koji ne znaju, jedna od prvih Linux distribucija uopšte) gasi i nestaje…sve je tada upućivalo na to da će portal i forum Slackware Srbija prestati da postoji, nestati i ostati samo u sećanju malobrojnih posetilaca i zaljubljenika u ovu distribuciju…

Ipak, nakon nekoliko dana desilo se nešto veoma neobično…da verujem u čuda, ovo što se desilo nazvao bih upravo takvim imenom. Na jednom od najvećih foruma na našim prostorima, veoma ozbiljnom, kvalitetnom i sadržajno neprevaziđenom forumu kod nas, pojavila se iskra nade. Pojavila se inicijativa da se forum Slackware Srbija održi i da opstane…inicijativa je potekla od jednog od kolega moderatora na  MyCity forumu, mladog čoveka punog entuzijazma, koji je svima nama koji taj forum posećujemo poznat pod nadimkom Taxista (napomena: u međuvremenu je nadimak promenio u Brok :) ).  Ideja je vrlo brzo prihvaćena, počelo se o tome pričati, razvijena je veoma zanimljiva diskusija i na forumu kome je pretio kraj. Javio se veliki broj starih članova, aktiviralo se i nekoliko novih ljudi, svi do jednog su pokazali veliku želju da kraj Slackware Srbije ipak postane novi početak. Probudili su se uspavani, vratili oni za koje smo mislili da su potpuno napustili forum, i za prethodnih nekoliko dana završen je lavovski deo posla. Uz ogromnu i nesebičnu pomoć Predraga Damnjanovića (Peca na MyCity-ju) , vlasnika i glavnog administratora na MyCity forumima koji je ustupio domen i hosting i pružio stručnu pomoć oko prebacivanja portala i foruma na novu lokaciju, i velike napore kolege Bojana Popovića (Bocke na MyCity forumu) koji se maksimalno angažovao oko prebacivanja i ponovnog aktiviranja foruma i naravno, Taxiste (Brok) koga sam već pomenuo,  sve je u veoma kratkom roku dovedeno na svoje mesto. “Ponovo radi bioskop” bila je jedna od prvih tema na novom portalu i krilatica koja je zaplovila domaćim internet vodama, pojavila se na Tweeter i Facebook mrežama, i ubrzo vratila osmeh na lice svima koji su bili zabrinuti za sudbinu Slackware Srbija foruma.

Meni lično sve ovo mnogo znači. Sve što se u ovih nekoliko dana izdešavalo pokazuje koliko volja i entuzijazam pojedinca mogu da budu veoma jak impuls i zamajac celoj zajednici. Ponovo verujem da se sve može kad se hoće…bez obzira na ovo hladno vreme i sneg, meni je u srcu i mislima sunce, +30 i veseli cvrkut ptica.

Da, Deda Mraze, verujem ja i u tebe još uvek. Molio bih te da pročitaš taj mail koji sam ti poslao malopre…ništa strašno, nemam ja mnogo želja na tom spisku, a kao što vidiš jedna je već ispunjena .