Priznajem, i sam sam ponekad lenj. Imam utisak da bi samo pomeranje sa jednog mesta i pokušaj prelaska na drugo u mom organizmu (prvenstveno u kontrolnom centru koji se kod nekih ljudi zove “mozak”) izazvao haos i seriju nekontrolisanih reakcija…”neka, posle (sutra, sledeći mesec, dogodine – dodati po želji 
) ću”…i naravno, od toga ne bude ništa. Pokušavam da se promenim, neke stvari u životu dovedem u red, neke obrasce ponašanja u određenim situacijama izmenim (“smiri se, nije te zakačio namerno, našao si mu se na putu…a i malo je popio”…aaaa, nije namerno…1,2, ma odma 10, ne čekam!!!). Kažu ljudi da se mnogo nerviram i da to treba što pre da regulišem kod sebe (“dobićeš čir ako tako nastaviš…” . E pa već ga imam – i nije na želucu!!!…zahvaljujući kolektivnoj hroničnoj lenjosti ljudi sa kojima povremeno dođem u kontakt. Bre, neke od njih mrzi da žive, jbt! Navikli su da im neko drugi sve završi i to bez pardona očekuju i od mene…”možeš li da dođeš kod mene da mi nešto narežeš, ja ne umem to a i nemam nešto vremena da se bakćem sa tim”…”ako ideš u SBB poveri koliko im ja dugujem…mrzi me da idem kad nisam pri parama”???…”ajd mi izdiktiraj kako da podesim rezoluciju na monitoru…jesi mi rekao 100 puta, al nikako da zapišem da te ne mučim više”…
Stop!!! Škola računara…Google…Knjiga…Ring a bell? Jok? E, pa meni zvoni već odavno…ma šta zvoni, pišti!!!…ali u određenim elementima fizionomije muškarca koji nisu baš za javno pominjanje…rado bih pomogao…ali, MRZI ME .
Mislim, da se razumemo, nije meni problem pomoći onoliko puta koliko je neophodno nekome da određene stvari ukapira…ali NEOPHODNO JE da pokaže interesovanje za prihvatanje tog znanja…a ne da zahvaljujući svojoj lenjosti očekuje da ću ja da se pojavim kao duh iz lampe kad povuče kanapčić…uf, sad se suzdržah da ne lupim kakav bezobrazluk…dokaz da sam počeo da se menjam
