Rekla je…

Ne znam da li ću prestati da je volim…niti kada ću to učiniti…iako znam da je vreme da se krene dalje…već odavno. Ali, znam kada sam počeo da je volim. Onog trena kada sam je prvi put video i kada su nam se pogledi slučajno sreli. Tada sam osetio neku čudnu tišinu. Dosta ljudi koje znam zaljubljenost definišu kao situaciju u kojoj srce jako lupa a leptirići u stomaku započinju let. Kod mene je to bilo ipak drugačije…trenutak tišine u kome nisam čuo ni otkucaje svog srca ni ljude oko sebe. Video sam samo njen osmeh i osetio toplinu njenih očiju i shvatio – srce je našlo mir, konačno…zato ga i ne čujem. Osmeh na licu prekida tišinu od milion godina i shvatam da je život lep a da srce odmara…neka ga neka odmara, našlo je “onu pravu”.

Znamo se dugo…godinama…godišnja doba su se smenjivala, veliki vatrometi ispraćali staru i prihvatali novu godinu, ljudi su odlazili i vraćali se u moj život. A ja sam se uvek u mislima i u srcu vraćao njoj…nikada nisam imao hrabrosti da učinim pravi korak, da maštu pretočim u stvarnost…da počnem da živim. Jednostavno, isuviše toga je moglo da krene po zlu, veliki je rizik bio. Nikada nisam bio hazarder, nisam imao “šlifa” za kocku…ni hrabrosti.

Ne znam da li je ona prema meni osećala isto…ne znam da li je ona mene ikada volela onako kako sam ja nju voleo, ali sam siguran da me je volela na svoj način.i znam da je uvek u mom društvu bila vesela i srećna i da sam uvek uspeo da uhvatim taj magični osmeh upućen samo meni…eh, ni radio program večeras mi nije naklonjen…YU rock balade su našli baš sad da puštaju…ali, pesme se sada nadovezuju na moje misli, jer…dao bih milijardu dolara za jedan sekund prvog poljupca (evo je i “Mjesečina ko dukat žut…”…vreme da se završava blog kako ne bi otišao u kantu ).

Čuli smo se nedavno…ona je krenula dalje, “živimo zajedno, jurim posao, život je čudo…” rekla je…da, mala, život je čudo…

I ne znam kad i ne znam gdje
Ici cemo istom stranom ulice
Vjeruj mi duso srest cemo se
U svijetu tajni mi nismo sami

Život je igra

Bar tako ga ja proživljavam. Milion puta do sada su me situacije u kojima sam se našao naterale da se zamislim i shvatim da postoji više izlaza, i da svaki od njih nosi određene odluke iza kojih moram stajati…ali, rešenja uvek ima. Nijedna situacija nije bezizlazna…i kada smo saterani u sam ćošak treba da shvatimo da rešenje uvek postoji, ali da do njega moramo sami doći, smireno i bez panike…da je tu negde na dohvat ruke…

Zamislite situaciju u kojoj krenete na put ali negde gde do sada niste išli i ponesete kompas modernog vremena – GPS uređaj. Unesete odredišnu lokaciju i započnete vožnju prateći uputstva na ekranu uređaja ili slušajući glasovne komande koje vas upućuju gde treba da skrenete i u kom trenutku. A šta se dešava ako se zapričate sa suvozačem ili vam jednostavno promakne ono čuveno “za n-broj metara skrenite levo…desno…”? Ništa . Čućete glas koji kaže “rekalkulacija rute” – uređaj će na osnovu informacija koje poseduje (da ne ulazimo sad u to kako uređaj radi – da ne promašimo i temu ) da ponovo izračuna put do odredišta u odnosu na lokaciju na kojoj se trenutno nalazite. Nekoliko sekundi kasnije, na displeju uređaja će se pojaviti nove informacije, a uređaj će vas obavestiti o novom skretanju i ostatku puta…

Ni u životu nije mnogo drugačije. Svi mi imamo kompas koji nas vodi – kod nekoga preovladava srce, kod nekoga zdrav razum…ustvari, ova dva navigaciona uređaja nas u toku života zajedno usmeravaju, dopunjuju se – nekada nas srce povede na pogrešan put, ali nekaada zdrav razum. Ipak, treba verovati da će u slučaju greške koja je posledica “verovanja” jednom “uređaju”, drugi brže-bolje izvršiti “rekalkulaciju rute” i vratiti nas na pravi put…do nove greške

For every decision there is a consequence…every consequence bring just another decision…

RECEPT: Kako se osloboditi “mentalnih napasnika”

Postoji jedna veoma zanimljiva kategorija ljudi – “mentalni napasnici” (u daljem tekstu MN lica). To su oni koji vas jašu, smaraju, maltretiraju, ubijaju, kolju…(dopisati po slobodnoj proceni i osećaju) rečima. Malo-malo, eto njih da vam ispričaju nešto što je njima bitno, da ubiju vreme do autobusa ili omiljene serije, da zapodenu “političke teme” dok im žena kući ne obavi Veliko Spremanje (“idi majke ti šetaj malo, nemoj da mi se tu premeštaš sa noge na nogu k`o neki medved…idi radi nešto!”), da vas pitaju nešto ili obaveste o zbivanjima na “ranču prokletih”. Ali ne govorim o ljudima poput komšinice Naste koja sa svoje 73 godine iskreno pokušava da nauči Sol Tari! (tako ona zove onu igru sa kartama koja postoji na skoro svakom računaru ), a koja me prilikom svakog “časa” počasti sveže ispečenim palačinkama i najzanimljivijim detaljima sinoćnje epizode omiljene joj meksičke “sapunice”. Ne, ona spada u potpuno drugu kategoriju ljudi, daleko prijatniju i iskreniju. Bitno je da znati kako ih razlikovati i kako izaći na kraj sa onima iz prve kategorije. E, ovaj recept će vam pokazati kako da to učinite

Sastojci:

* 1x10min slobodnog vremena za “učenje” i “obnavljanje naučenog”
* 1xpetak (ili neki drugi dan u nedelji – petkom se najčešće pojavljuju) odvojen za spašavanje
* 1xadekvatan prostor (u mom slučaju radno mesto)
* 1xMN lice
* 12x60s odvojenih za završetak “akcije spasavanja”

Šta sad?

Za početak uzmite prvi sastojak u jedinačnoj dozi. On je neophodan za usvajanje pravila (čitanje recepta). Drugi sastojak ne možete birati…on će odabrati vas – i stiže u paketu sa trećim sastojkom . U svakom slučaju, ako ste prvi sastojak dobro iskoristili i proučili onda to i neće biti nikakav problem…bićete spremni za “slatko zadovoljstvo”. Dakle, MN lice će kao i uvek početi svoju priču (ili postaviti pitanje vezano za svoj problem). Bitno je saslušati dobro i ponuditi svoje viđenje mogućeg rešenja, na šta sledi “ma nije to tako, znam ja” – konačna potvrda da je MN lice u pitanju jer ga rešenje uopšte ne zanima (došao je da igra igru “ja sam najpametniji”). To je trenutak kada se prebacitujemo na svoj problem (ili objašnjenje rešenja nekog drugog problema iz oblasti koja njega ne zanima i za koju nije spreman). I u ovom koraku razlikujemo MN lice od grupe kojoj pripada baka Nasta…ona bi vas saslušala i pokušala rešiti problem sa kojim se suočavate. Ali, MN lice u tom trenutku lagano ustaje sa stolice (ako je sedeo) i počinje da šeta ka vratima. To njega ili nju ne zanima, nije u prvom planu. Odjednom shvata koliko je sati, kako je mogao zaboravi da svrati u apoteku kad je tamo i pošao, “svratih na kratko da vidim kako si, moram da žurim”…bitno je sačekati taj momenat i ispravno reagovati. Krenuti ka izlaznim vratima bez prestanka započete priče. E to će MN lice zapamtiti i taj sekund će ga podsećati na “ja sam samoživa osoba i svet se vrti oko mene” propast koju je sada doživeo. MN lice izlazi, osmeh se vraća na lice.

Testirano, uspešno . Kako ćete znati da je recept uspeo? Već posle nekoliko dana oko sebe ćete imati ljude koji znaju šta je dvosmerna komunikacija i da poštovanje drugih oko sebe nije nuspojava i “gubljenje vremena” već neophodan preduslov korektnog prijateljskog odnosa.

Kiša

Ne volim kišu…ne više…a ne sećam se kada sam prestao…znam da sam nekada voleo kišu, jer je i ona volela. Nije mi smetalo ni to što sam mokar, što stojim u goloj vodi, što su mi cipele smežurane i natopljene…kišobran nije bio dovoljan za dvoje, ali, nisam mario što kisnem…bio sam zaokupljen njenim osmehom i krupnim smeđim očima…odjek njenog osmeha savršeno se uklapao uz dobovanje kiše negde na obližnjem krovu. Bila mi je važna samo ona, nisam obraćao pažnju na tamo nekog “savesnog” vozača koji ima nameru da nas pošteno okupa…slobodno, hrabro, bez kočenja…”tebe ionako mogu psovati kasnije, ali ovaj trenutak u kome ne mogu skinuti usne sa njenih usana je neprocenjiv i ne bi ga zamenila ni situacija u kojoj te zaustavljam, i sa ove dve ruke objašnjavam šta je “kultura vožnje” – čas sa koga si izostao “…pomislio bih i utonuo u sunčani prolećni dan u koji me je njen poljubac odveo.

“Nikada”, rekla je, “nikada ovaj osećaj ne može nestati…živeće večno kroz kapi kiše…kiše koja će padati i kroz 1000 godina”…

Možda zato ne volim kišu…jer svaka kiša me podseća na nju, u svakoj kapi vidim njen osmeh i svaki udarac kapi o obližnji krov je kao ekser koji se zabada u već izmrcvarenu dušu…dušu čoveka koji nije doneo važnu odluku kada je trebalo, koji nije znao da vreme brzo prolazi…

Vreme prolazi i neke stvari se ne mogu ispraviti, odluke se ne mogu ponovo doneti…vreme se ne vraća…

Ali ova prokleta kiša se uvek vraća…padaće i sutra…kako Tanjug javlja…

Luna-park

I ove godine luna-park je u mom gradu…kao i dvadesetak godina unazad. Sada uveseljava neke nove klince a mene vraća u dane bezbrižnog detinjstva. Sećam se samo radosti koja me je obuzimala kada bih video da kamioni sa svom tom mašinerijom prolaze blizu mog naselja i odlaze na dobro poznato mesto. Trčao sam koliko me noge nose da javim svima radosnu vest…znao sam da nas ponovo čeka minimum mesec dana avantura u novom zabavnom parku…i da će kraj velike piste za automobile koji se sudaraju opet stajati ona – i gledati u mom pravcu . A ja ću ponovo pokušavati da budem centar njene pažnje pa makar me to koštalo još jedne povrede podlaktice kao onda kada sam bio drugi razred i pogledom tražio nju dok je Nemanja iz II-3 svom silinom usmerio svoj auto ka meni…prva rivalstva, prva prijateljstva i prva spoznaja bola – koji je nekim čudom odlazio u drugi plan kada me ona pogleda i uputi topao osmeh. Prva neuzvraćena ljubav…

“Ove godine moram pobediti u udaranju “kruške” – biti najjači” – bila je misao koja mi se vrzmala svake godine po glavi – prosto me terala da budem jači, hrabriji i izdržljiviji…Ali, uvek je bilo jačih (čitaj: starijih ) koji su iz godine u godinu osiguravali da ja nikada ne stanem na taj Tron Pobednika . Srećom, na vreme sam se “bacio” na drugu disciplinu – igriceeeee . U toj oblasti sam pronašao sebe. Osećaj da si u nečemu “jedan od najboljih” je nezamenljiv . Iskreno verujem da su sati i dani provedeni ispred ekrana tog arkadnog aparata na kome se odvija “borba nindži” ili “spasavanje otete princeze” umnogome uticala na moj životni put – i odabir posla koji volim i kojim se bavim

Godine smo brojali odlascima u luna-park. Vreme je iskreni osmeh dečaka zamenilo tmurnom i melanhoničnom facom potpisnika ovih redova…ali prolazak pored luna-parka ispred koga već stoji “armija” klinaca i čeka znak da uđe i započne životnu avanturu meni ponovo mami osmeh na lice – “ajmo klinci, malo mesta, prolaaaaaaaaz …hoću i ja u luna-park “

Hehehe…here I go again…

Nije lako…

Zašto sve što je lepo ima kraj? Život je more, rekla je…bezdan…ringišpil. Nekada pođem napred, pa se vratim…korak napred, nazad dva. A godine prolaze. Otkad si otišla u ljubav vjere nemam.Često cele noći lutam ulicama dugim, sanjam te kroz prvi sneg što pada…a sećam se…kad si rekla da me voliš. Ali, nemam ja onih osamnaest godina. I shvatih na kraju, tako mi nedostaješ…Sećanja me vode sad,k`o brod u boci putujem…plavi moj safiru…Ostaće istine dvije…i bluz za moju bivšu dragu. Volio bih da si tu, jer volim te još, kao prije…malena. Tu noć kad si se udavala, u snovima, mesečina, tuga ti i ja. Od tada jesen u meni tuguje…ali, Dunavom još šibaju vetrovi…a ja još uvek sanjam april u Beogradu, Jednom, kad zaboraviš juli i kad dođe oktobar znaj da bila si mi sve…zauvek tvoj…

Uf…premorih se, a spisak nije ni izbliza kompletiran. A zamislite tek moj odgovor na pitanje “a šta slušaš od strane muzike???”

Hehehehe…

Promena

Mislim da je krajnje vreme…