Već nekoliko dana pregledam stare mail-ove, vraćam se u prošlost na neki način. Osmeh, suze, sećanja koja naviru…Osećaj je jedinstven. Priznajem da sam se “navukao” 
. Trenutak dosade, momenat u kome besciljno piljim u monitor i pitam se “šta dalje?”, minuti u kojima nemam snage da uradim bilo šta, da se pokrenem sa mrtve tačke a koji prolaze kao godine. Pogled pada na otvoreno poštansko sanduče na kome je jasno naznačeno da postoji 2743 poruke…u sekundi se odlučujem da ih pogledam, nakupilo se toga, možda treba brisati…a možda tu ima važnih, zaboravljenih stvari…i ljudi. Kao junak nekog filma koji odlučuje da jednog dana ode na tavan i skine prašinu sa starih kutija u kojima se nalaze uspomene – kao čovek koji je još kao dete zakopao “vremensku kapsulu” i kome je jednog vrelog letnjeg popodneva sinula ideja da ode u dobro poznati deo dvorišta i u hladu hrasta iskopa blago koje samo njemu ima veliku vrednost. Nešto sakriveno, a toliko vredno da je nekada izazivalo jaka osećanja – radost, suze, bol…u najčistijem obliku.
Možda preterujem, moja “vremenska kapsula” nije davno zakopana…prošlo je samo nekoliko godina od kada je sakrivena od pogleda svih i zaboravljena čak i od mene. Prošlo je nekoliko godina od prvog mail-a koji sam dobio i prve poruke koju sam napisao, ali zahvaljujući modernim tehnologijama i vremenu u kome je skoro sve moguće, oni su sačuvani i sada upravo gledam u njih. Skinuo sam prašinu sa stare kutije, otvorio svoju “vremensku kapsulu”…i jedva izdržao nalet emocija, sećanja, strahova…
Već nekoliko dana se smejem, uzdišem, pokušavam da zadržim suzu koja je ipak odlučila da se prepusti gravitaciji. Neka je…”suze pročiste dušu”…bar tako kažu…
Zanimljivi i veoma dragi ljudi sa kojima sam izgubio kontakt, reči koje više nemaju nikakvo značenje a nekada su značile sve…nešto u šta nikada nisam sumnjao, a sada deluje tako prazno i neistinito.
Možda je i dobro što vremeplov ne postoji…što ne možemo da se vratimo u prošlost, jer onda bi sigurno učinili nešto čime bi onemogućili povratak – izmenili bi svoj život tako da ne bi imali gde da se vratimo. A i sada u našem životu postoje ljudi koji nam mnogo znače, postoji neko bez koga bi nam život bio nezamisliv…i ako ikada budemo u situaciji da otvorimo “vremensku kapsulu” u kojoj su oni, sasvim sigurno će osećaj biti jak i jedinstven…
Posvećeno svima onima koji su nastavili svojim putem…nadam se da ih na tom putu samo sreća prati…
