Nažalost, svakodnevno smo okruženi lažima, lažnim ljudima i lažnim osmesima. Uzmem novine, pogledam online vesti, pogledam bilo kakvu emisiju na TV-u i shvatim veliku i tešku istinu koja se nalazi “između redova” – svi vas oni smatraju retardiranom, maloumnom i lako upravljivom armijom morona. Za nekoliko trenutaka sam okupiran lažima sa svih strana, nemoćan da se otgnem  i od njih pobegnem. Posmatram masu ljudi oko mene koja priča o istim stvarima. Svi ih komentarišu i tumače na identičan način, bez ikakve volje da dopru do suštine ili da razumeju ono što je pročitali/videli/čuli…Osećam se kao zdrav meću slepima i gluvima. Vidim a ne mogu da reagujem, čujem a ne mogu da se proderem iz sveg glasa, nemoćan da se pokrenem, kao kap u moru bezlične mase. I posle se neko pita zašto se povučem, zašto se više ne smejem kao nekad, zašto umem da odlutam kada se priča o “bitnim stvarima”.

Nekada pomislim da je pametnije izabrati taj put, pobeći u sebe, u mnogo lepši svet u kome na miru mogu gledati u rađanje sunca nove zore koje donosi nadu u bolje sutra…

Grč na licu koji imam kada se u pola noći probudim u goloj vodi i shvatim da si ti bila glavni akter moga sna, tako bliska a tako nedostižna, onakva kakvu te pamtim,  govori mi da te još uvek volim…i da nešto što je iskreno teško prolazi, tinja kao vatra na tihom povetarcu…ponekad bura u mojom mislima i srcu rasplamsa taj plamen, počne da me ispunjava toplinom koja se postepeno pojačava…i svaki put pomislim da je to kraj, da neću izdržati, da će taj plamen da me proguta, da će se zavesa konačno spustiti, da će predstava biti gotova…Ipak,  iako se to dogodi, verujem da će taj plamen nastaviti da živi…negde daleko od nas, daleko od svega…možda negde gde je za nas stvarnost drugačija, gde smo srećni i zagrljeni, gde ti blagi drhtaj moga zaljubljenog srca govori da je konačno pronašlo mir…

Pre nekoliko dana pažnju mi je privukao mail koji sam dobio kao član jednog od domaćih foruma posvećenih Linux operativnom sistemu. Mail u kome stoji obaveštenje da se forum gasi zbog neaktivnosti posetilaca/članova, obaveza administratora…Razloga je bilo dosta, ali sama poruka da se još jedan od malobrojnih foruma koji su posvećeni tematici “onog drugog sistema koji nije Windows” gasi je za mene bila poražavajuća i na neki način tužna. Sve je tada upućivalo na to da se domaći forum posvećen Slackware Linux distribuciji (za one koji ne znaju, jedna od prvih Linux distribucija uopšte) gasi i nestaje…sve je tada upućivalo na to da će portal i forum Slackware Srbija prestati da postoji, nestati i ostati samo u sećanju malobrojnih posetilaca i zaljubljenika u ovu distribuciju…

Ipak, nakon nekoliko dana desilo se nešto veoma neobično…da verujem u čuda, ovo što se desilo nazvao bih upravo takvim imenom. Na jednom od najvećih foruma na našim prostorima, veoma ozbiljnom, kvalitetnom i sadržajno neprevaziđenom forumu kod nas, pojavila se iskra nade. Pojavila se inicijativa da se forum Slackware Srbija održi i da opstane…inicijativa je potekla od jednog od kolega moderatora na  MyCity forumu, mladog čoveka punog entuzijazma, koji je svima nama koji taj forum posećujemo poznat pod nadimkom Taxista (napomena: u međuvremenu je nadimak promenio u Brok :) ).  Ideja je vrlo brzo prihvaćena, počelo se o tome pričati, razvijena je veoma zanimljiva diskusija i na forumu kome je pretio kraj. Javio se veliki broj starih članova, aktiviralo se i nekoliko novih ljudi, svi do jednog su pokazali veliku želju da kraj Slackware Srbije ipak postane novi početak. Probudili su se uspavani, vratili oni za koje smo mislili da su potpuno napustili forum, i za prethodnih nekoliko dana završen je lavovski deo posla. Uz ogromnu i nesebičnu pomoć Predraga Damnjanovića (Peca na MyCity-ju) , vlasnika i glavnog administratora na MyCity forumima koji je ustupio domen i hosting i pružio stručnu pomoć oko prebacivanja portala i foruma na novu lokaciju, i velike napore kolege Bojana Popovića (Bocke na MyCity forumu) koji se maksimalno angažovao oko prebacivanja i ponovnog aktiviranja foruma i naravno, Taxiste (Brok) koga sam već pomenuo,  sve je u veoma kratkom roku dovedeno na svoje mesto. “Ponovo radi bioskop” bila je jedna od prvih tema na novom portalu i krilatica koja je zaplovila domaćim internet vodama, pojavila se na Tweeter i Facebook mrežama, i ubrzo vratila osmeh na lice svima koji su bili zabrinuti za sudbinu Slackware Srbija foruma.

Meni lično sve ovo mnogo znači. Sve što se u ovih nekoliko dana izdešavalo pokazuje koliko volja i entuzijazam pojedinca mogu da budu veoma jak impuls i zamajac celoj zajednici. Ponovo verujem da se sve može kad se hoće…bez obzira na ovo hladno vreme i sneg, meni je u srcu i mislima sunce, +30 i veseli cvrkut ptica.

Da, Deda Mraze, verujem ja i u tebe još uvek. Molio bih te da pročitaš taj mail koji sam ti poslao malopre…ništa strašno, nemam ja mnogo želja na tom spisku, a kao što vidiš jedna je već ispunjena .

…2011-ta godino…

Male plate - sastavni deo života u zemlji u kojoj živim i gradu u kome sam rođen i koji volim. Em što su male, al što umeju da kasneeee. A itekako znaju da utiču na čoveka, da ti poremete sve u šta veruješ i nateraju da počneš da veruješ u nešto što ti je nekad bilo nezamislivo. Ma šta da veruješ, nateraju te da proživiš…recimo, da “povežeš” nekoliko meseci sa sumom koja je jedva dovoljna za kupovinu kvalitetnijih firmiranih patika. Ili da platu potrošiš pre nego što dođeš kući…što kažu “teško s njom, bez nje još teže”

Mali obroci – kažu da je zdravije jesti više manjih obroka u toku dana nego recimo dva obilna. Mada, sve više mislim da je ovo drugo nemoguće u današnje vreme tako da hteli mi to ili ne ovo je jedno od pravila na koje smo već odavno navikli.

“Mali” ljudi - ovde se ne misli na ljude koji su niski rastom već na one koji se stalno prikazuju bitnim, velikim, bez njih ništa ne može. Prosto kad ih slušaš dođe ti da ustaneš, izviniš se što im bespotrebno trošiš vazduh i izvršiš harikiri momentalno. Obično je jedna takva osoba dovoljna da svojim egom i pogrešnom slikom o sebi ispuni celu prostoriju koja prima 400 ljudi za svadbe, sipraćaje i slične proslave. U suštini, ispod te bezobrazne maske koju su sami sebi napravili krije se malo, sićušno biće, nedovoljno spremno da se suoči sa životom oko sebe , koje ceo svoj mali život provede u glumi i pretvaranju…

Male reči - možda “male” nije pravi izraz u ovom slučaju, ali nadam se da ćete mi oprostiti, ja se boljeg ne mogu setiti . Jeste li primetili kako nekad sitnica, mala, jednostavna ali savršeno tempirana i usmerena reč može da vas povredi, isprovocira i obori više nego salva uvreda i nekoliko dobrih šamara? Ima ljudi koji su toliko izvežbani u plasiranju ovih “udaraca” da pomislite kako su rođeni sa tim “darom”

Ima još malih stvari koje čine život i sa kojima se susrećemo svaki dan. Bez njih ne možemo, kad-tad nas snađu, a kada to učine, osećamo se bespomoćnim i bezvrednim…razoružani i ranjivi…

Mada, da neke od njih ne postoje u životu koji živim i realnosti koja me okružuje, retko šta bi uspelo i da me nasmeje u ovim čudnim vremenima…

Ali, ovo je priča o nekom drugom vampiru. Ja kao lokal patriota trebao bi da branim Savu i da ne priznam postojanje ni jednog drugog vampira…ali, kada pročitah priče iz života jednog veoma zanimljivog vampira  - Bozze, Vampira iz Zemuna – nisam mogao ostati ravnodušan. Brisao sam suze sa lica ceo vikend…suza je suzu stizala, naravno, ove suze su praćene osmehom, glasnim smehom i negodovanjem komšija. Zidovi su tanki, ali ne i priče iz života pomenutog vampira, koje nam je verno preneo njegov literarni pratilac, Biograf iz kompanije BVIZ LTD .

Avanture Bozze, Vampira iz Zemuna možete pratiti na sledećoj adresi:

http://bviz.mojblog.rs

Uživajte

Možda preterujem, moja “vremenska kapsula” nije davno zakopana…prošlo je samo nekoliko godina od kada je sakrivena od pogleda svih i zaboravljena čak i od mene. Prošlo je nekoliko godina od prvog mail-a koji sam dobio i prve poruke koju sam napisao, ali zahvaljujući modernim tehnologijama i vremenu u kome je skoro sve moguće, oni su sačuvani i sada upravo gledam u njih. Skinuo sam prašinu sa stare kutije, otvorio svoju “vremensku kapsulu”…i jedva izdržao nalet emocija, sećanja, strahova…
Već nekoliko dana se smejem, uzdišem, pokušavam da zadržim suzu koja je ipak odlučila da se prepusti gravitaciji. Neka je…”suze pročiste dušu”…bar tako kažu…
Zanimljivi i veoma dragi ljudi sa kojima sam izgubio kontakt, reči koje više nemaju nikakvo značenje a nekada su značile sve…nešto u šta nikada nisam sumnjao, a sada deluje tako prazno i neistinito.
Možda je i dobro što vremeplov ne postoji…što ne možemo da se vratimo u prošlost, jer onda bi sigurno učinili nešto čime bi onemogućili povratak – izmenili bi svoj život tako da ne bi imali gde da se vratimo. A i sada u našem životu postoje ljudi koji nam mnogo znače, postoji neko bez koga bi nam život bio nezamisliv…i ako ikada budemo u situaciji da otvorimo “vremensku kapsulu” u kojoj su oni, sasvim sigurno će osećaj biti jak i jedinstven…

Posvećeno svima onima koji su nastavili svojim putem…nadam se da ih na tom putu samo sreća prati…

Ipak, moram zadržati osmeh na licu iako odlaziš. Otići ću negde sa društvom, popićemo. Proslavićemo…ne tvoj odlazak…Pre će to biti proslava posvećena životu i svemu što čini život.

Na kraju, znaj da te neću zaboraviti…Ostaćeš mi u lepoj uspomeni, ma iako će mi neka sledeća možda značiti više…kako i sama kažeš…

Zbogom, 2010-ta godino…

Ćutao sam ali pogled nisam sklanjao…gledao sam je pravo u oči, po ko zna koji put u životu sam se gubio u dubinama njenih očiju, opčinjen njihovom toplinom. Ali, ovaj put nisam to činio mirno, sa osmehom na licu hvatajući svaki treptaj njenog oka kao što sam nekada znao…ne, srce je sada tuklo, taj bubanj je udarao sve jače i jače, naglašavao ozbiljnost trenutka i veliko finale. Finale priče koja je započeta odavno, onog momenta kada sam je prvi put video na klupi u školskom dvorištu i kada mi je njen osmeh rekao da je potraga završena…kada sam konačno shvatio da želim samo nju i nijednu drugu…

- Šta još mogu da kažem? Ionako sam već rekao previše…
- Zašto si sada to rekao? Šta si čekao do sad? Sada si odlučio da je vreme da mi kažeš DA ME VOLIŠ, sada kada je već ka…
- …sno…Znam da je kasno, ali ja to više ne mogu držati u sebi…preteško je, mala… – izgovarao sam kao hipnotisan i dalje ne spuštajući pogled sa plavetnila njenih očiju
- Znaš li samo koliko puta sam želela to da čujem od tebe? Koliko noći sam provela razmišljajući o tome, o tebi, o “nama”…iako sam negde duboko u sebi znala da ti i ja nikada nećemo biti “mi”…da to nije suđeno…Koliko puta sam samo u tvom pogledu tražila potvrdu svojih osećanja, dokaz da nisam poludela i da ne volim samo ja…znaš li to??? – rekla je drhtavim glasom i spustila pogled…tiho je zaplakala…

Srce nije prestajalo da udara…nisam više mogao da izdržim, sve me je stiglo, suza se skotrljala niz lice ove proklete decembarke noći…okrenuo sam pogled u stranu pokušavajući da sakrijem trenutak slabosti jer “muškarci ne plaču”…ja nikada nisam plakao, uvek sam umeo da zadržim težinu svega u sebi, da tugu osmehom sakrijem…ali sada to jednostavno nisam umeo…bilo je jače od mene…

- Mala…ne brini, sve će biti u redu…želim ti svu sreću ovoga sveta… – jedva sam prozborio… – želeo sam samo da znaš zašto se sutra ne mogu pojaviti na tvom venčanju…srce ne bi izdržalo…

Zagrlio sam je i nežno poljubio u obraz…sklopio sam oči i utonuo u večnost u kojoj smo nas dvoje srećni…bežeći od surove stvarnosti u kojoj ću večno proklinjati sebe…

Trgao sam se. Mislim da sam se i proderao veoma jako…”nadam se da komšiluk ima veoma čvrst san” – pomislio sam. Ležao sam u krevetu u toplini svog doma…uh, sve je to bio samo san…na sigurnom sam…na grudima mi je bila bela otvorena koverta iz koje je virio deo na kome je pisalo “želimo da Vašim prisustvom uveličate naše slavlje…”. Rukama sam pokrio oči. Tada sam shvatio da ipak ne mogu otići na Njeno venčanje…srce neće izdržati…