20…19…

A u bre, stvarno si teška…da sam znao da će ovako biti na početku…Ma znao sam to, al nisam smeo da priznam…ni sebi a ni tebi. Video sam ja odmah na početku šta me čeka, sve je upućivalo na to. Vremenom naučiš da čitaš svet oko sebe kroz sitnice, male signale. Shvatiš da nešto ne može biti dobro ako ne počne na prravi način. Još kad si došla ja sam to osetio. Nešto teško me steglo u grudima, neki osećaj koji nikako nije hteo da ode. Mislio sam da grešim , da će vremenom nestati. Iskreno, nadao sam se da si ti prava…ali sad znam da sam pogrešio. Grizla si me od samog početka, sitno kao mali gladni miš, da bi se vremenom ohrabrila i kidala me kao izgladneli vuk. Zbog tebe sam i u bolnici zaglavio…ma znaš ti to, šta ti ja pričam. Tvoj osmeh mi sve govori, misliš da si pobedila, kao da je borba bila fer…nastavila si tamo gde je prethodna stala, koristila svaku priliku da me izmrcvarenog dotučeš. Neka, likuj još malo, uživaj u pobedi dok sam ja na podu, nemoćan da ti se suprotstavim. Kažu da nas ćivot uči mnogim stvarima, da ono što te ne ubije, to te ojača. Možda…možda sa nekom sledećom budem imao više sreće. Uživaj, likuj još neko vreme…još 20 dana i tebi ću videti leđa…a onda će mi se opet vratiti osmeh na lice i želja za novim početkom…vera u bolja vremena. Da, da, još malo pa ćeš i ti da odeš, a ja da likujem…

…2011-ta godino…

Život čine male stvari…

To sam milion puta čuo. Kao mlad tome nisam pridavao nikakvu pažnju. Sve je to bilo daleko od mene, i realnost, svakodnevni problemi, spoznaja velikih stvari i naravno, male stvari koje neprimetno prolaze kraj mene. Sada (kada postajem pionir…hehehe) kako ulazim u dosta ozbiljnije godine, velike stvari, ljudi i događaji prestaju da me iznenađuju i potresaju – pažnju sam počeo da pridajem malim stvarima…onima koje u suštini čine život i svet oko nas…sledi jedna veoma kratka lista do koje sam došao u skladu sa mojim nevelikim životnim iskustvom…

Male plate - sastavni deo života u zemlji u kojoj živim i gradu u kome sam rođen i koji volim. Em što su male, al što umeju da kasneeee. A itekako znaju da utiču na čoveka, da ti poremete sve u šta veruješ i nateraju da počneš da veruješ u nešto što ti je nekad bilo nezamislivo. Ma šta da veruješ, nateraju te da proživiš…recimo, da “povežeš” nekoliko meseci sa sumom koja je jedva dovoljna za kupovinu kvalitetnijih firmiranih patika. Ili da platu potrošiš pre nego što dođeš kući…što kažu “teško s njom, bez nje još teže”

Mali obroci – kažu da je zdravije jesti više manjih obroka u toku dana nego recimo dva obilna. Mada, sve više mislim da je ovo drugo nemoguće u današnje vreme tako da hteli mi to ili ne ovo je jedno od pravila na koje smo već odavno navikli.

“Mali” ljudi - ovde se ne misli na ljude koji su niski rastom već na one koji se stalno prikazuju bitnim, velikim, bez njih ništa ne može. Prosto kad ih slušaš dođe ti da ustaneš, izviniš se što im bespotrebno trošiš vazduh i izvršiš harikiri momentalno. Obično je jedna takva osoba dovoljna da svojim egom i pogrešnom slikom o sebi ispuni celu prostoriju koja prima 400 ljudi za svadbe, sipraćaje i slične proslave. U suštini, ispod te bezobrazne maske koju su sami sebi napravili krije se malo, sićušno biće, nedovoljno spremno da se suoči sa životom oko sebe , koje ceo svoj mali život provede u glumi i pretvaranju…

Male reči - možda “male” nije pravi izraz u ovom slučaju, ali nadam se da ćete mi oprostiti, ja se boljeg ne mogu setiti . Jeste li primetili kako nekad sitnica, mala, jednostavna ali savršeno tempirana i usmerena reč može da vas povredi, isprovocira i obori više nego salva uvreda i nekoliko dobrih šamara? Ima ljudi koji su toliko izvežbani u plasiranju ovih “udaraca” da pomislite kako su rođeni sa tim “darom”

Ima još malih stvari koje čine život i sa kojima se susrećemo svaki dan. Bez njih ne možemo, kad-tad nas snađu, a kada to učine, osećamo se bespomoćnim i bezvrednim…razoružani i ranjivi…

Mada, da neke od njih ne postoje u životu koji živim i realnosti koja me okružuje, retko šta bi uspelo i da me nasmeje u ovim čudnim vremenima…

Vampiri su među nama…

Potičem iz kraja u kome se prošle godine ponovo rodio i aktivirao jedan vampir – Sava Savanović, glavom i retkom bradom . Pojavio se na lokalnom sajmu turizma, neočekivan i nepozvan. Mnogi na njega nisu ni reagovali, išao je tiho i na prstima,  pokušavao da uputi mrki pogled i sjaj očnjaka deci koja su ga gledala veselim očima i smejala se od srca…eh, nisu ni deca više plašljiva kao nekad, vremena su se promenila…on to nije znao. Ipak, morao je prihvatiti nova pravila i ubrzo se pojavio i na  Facebook mreži…počeo je novi život, mrtav i beo kao i svaki normalan vampir…ide nekako, ne žali se…

Ali, ovo je priča o nekom drugom vampiru. Ja kao lokal patriota trebao bi da branim Savu i da ne priznam postojanje ni jednog drugog vampira…ali, kada pročitah priče iz života jednog veoma zanimljivog vampira  - Bozze, Vampira iz Zemuna – nisam mogao ostati ravnodušan. Brisao sam suze sa lica ceo vikend…suza je suzu stizala, naravno, ove suze su praćene osmehom, glasnim smehom i negodovanjem komšija. Zidovi su tanki, ali ne i priče iz života pomenutog vampira, koje nam je verno preneo njegov literarni pratilac, Biograf iz kompanije BVIZ LTD .

Avanture Bozze, Vampira iz Zemuna možete pratiti na sledećoj adresi:

http://bviz.mojblog.rs

Uživajte

Povratak

Već nekoliko dana pregledam stare mail-ove, vraćam se u prošlost na neki način. Osmeh, suze, sećanja koja naviru…Osećaj je jedinstven. Priznajem da sam se “navukao” . Trenutak dosade, momenat u kome besciljno piljim u monitor i pitam se “šta dalje?”, minuti u kojima nemam snage da uradim bilo šta, da se pokrenem sa mrtve tačke a koji prolaze kao godine. Pogled pada na otvoreno poštansko sanduče na kome je jasno naznačeno da postoji 2743 poruke…u sekundi se odlučujem da ih pogledam, nakupilo se toga, možda treba brisati…a možda tu ima važnih, zaboravljenih stvari…i ljudi. Kao junak nekog filma koji odlučuje da jednog dana ode na tavan i skine prašinu sa starih kutija u kojima se nalaze uspomene – kao čovek koji je još kao dete zakopao “vremensku kapsulu” i kome je jednog vrelog letnjeg popodneva sinula ideja da ode u dobro poznati deo dvorišta i u hladu hrasta iskopa blago koje samo njemu ima veliku vrednost. Nešto sakriveno, a toliko vredno da je nekada izazivalo jaka osećanja – radost, suze, bol…u najčistijem obliku.

Možda preterujem, moja “vremenska kapsula” nije davno zakopana…prošlo je samo nekoliko godina od kada je sakrivena od pogleda svih i zaboravljena čak i od mene. Prošlo je nekoliko godina od prvog mail-a koji sam dobio i prve poruke koju sam napisao, ali zahvaljujući modernim tehnologijama i vremenu u kome je skoro sve moguće, oni su sačuvani i sada upravo gledam u njih. Skinuo sam prašinu sa stare kutije, otvorio svoju “vremensku kapsulu”…i jedva izdržao nalet emocija, sećanja, strahova…
Već nekoliko dana se smejem, uzdišem, pokušavam da zadržim suzu koja je ipak odlučila da se prepusti gravitaciji. Neka je…”suze pročiste dušu”…bar tako kažu…
Zanimljivi i veoma dragi ljudi sa kojima sam izgubio kontakt, reči koje više nemaju nikakvo značenje a nekada su značile sve…nešto u šta nikada nisam sumnjao, a sada deluje tako prazno i neistinito.
Možda je i dobro što vremeplov ne postoji…što ne možemo da se vratimo u prošlost, jer onda bi sigurno učinili nešto čime bi onemogućili povratak – izmenili bi svoj život tako da ne bi imali gde da se vratimo. A i sada u našem životu postoje ljudi koji nam mnogo znače, postoji neko bez koga bi nam život bio nezamisliv…i ako ikada budemo u situaciji da otvorimo “vremensku kapsulu” u kojoj su oni, sasvim sigurno će osećaj biti jak i jedinstven…

Posvećeno svima onima koji su nastavili svojim putem…nadam se da ih na tom putu samo sreća prati…

Oblak…

Imao sam oblak…sa njega gledao ravnice, polja, mora…sa njega gledao i nebo iznad sebe. I sve mi se činilo blizu, na dohvat ruke. Plovio sam tim morima, lutao ravnicama i šetao poljima, srećan verovao da je sve večno…osećao slobodu, toplotu sunca i lagani povetarac koji nam je milovao kožu. Sa tobom sam imao sve, bio nasmejan, ni na nebu ni na zemlji…imao samo taj mali oblak, parče neba koje je bilo samo naše…Odavno već nemam oblak, život me spustio svom silinom na zemlju na kojoj stojim, još uvek uspravan. Ipak, svestan sam da više neću ploviti morima, lutati ravnicama i šetati poljima. Čizme su mi teške, skoro prikovane na ovo tlo. Korak je veoma spor, nekada mi se čini kao da nikud ne idem. Mada mi neki unutrašnji glas govori kako se moram kretati i kako ne smem stati…ni po koju cemu. Jer, zaustavljanje znači i predaju i lagano umiranje…a znam da ni ti to ne bi želela…ma gde bila…

Odlazak…

Odlaziš…Kao i mnoge pre tebe odlaziš, povlačiš se nečujno i nestaješ.
Kažeš da ustupaš mesto nekoj drugoj, drugoj koja će mi pomoći da proniknem u tajne života još više. Nekoj drugoj, čiji će mi odlazak jednom isto tako teško pasti. Možda i teže nego sad…
A sećam se tvog dolaska…Isprva je sve delovalo obično, kao već viđeno i proživljeno. Isti ljudi, ista lica oko mene. Vremenom, shvatio sam da si nešto posebno…tvoj dolazak pomogao mi je da shvatim ko sam, gde idem i šta želim da budem…makar na kratko. Omogućila si mi da ostvarim nekoliko bitnih ciljeva koje sam postavio pred sebe. Omogućila si mi da ih ostvarim, dajući mi potpunu slobodu i smirenost. Pomogla si mi da odrastem. Znam da zvuči patetično i preterano, ali, značiila si mi više nego prethodnih nekoliko…A bilo ih je…

Ipak, moram zadržati osmeh na licu iako odlaziš. Otići ću negde sa društvom, popićemo. Proslavićemo…ne tvoj odlazak…Pre će to biti proslava posvećena životu i svemu što čini život.

Na kraju, znaj da te neću zaboraviti…Ostaćeš mi u lepoj uspomeni, ma iako će mi neka sledeća možda značiti više…kako i sama kažeš…

Zbogom, 2010-ta godino…

…

– I to je sve? Mislim, to je sve što imaš da mi kažeš??? – rekla je tihim, jedva čujnim glasom.

Ćutao sam ali pogled nisam sklanjao…gledao sam je pravo u oči, po ko zna koji put u životu sam se gubio u dubinama njenih očiju, opčinjen njihovom toplinom. Ali, ovaj put nisam to činio mirno, sa osmehom na licu hvatajući svaki treptaj njenog oka kao što sam nekada znao…ne, srce je sada tuklo, taj bubanj je udarao sve jače i jače, naglašavao ozbiljnost trenutka i veliko finale. Finale priče koja je započeta odavno, onog momenta kada sam je prvi put video na klupi u školskom dvorištu i kada mi je njen osmeh rekao da je potraga završena…kada sam konačno shvatio da želim samo nju i nijednu drugu…

- Šta još mogu da kažem? Ionako sam već rekao previše…
- Zašto si sada to rekao? Šta si čekao do sad? Sada si odlučio da je vreme da mi kažeš DA ME VOLIŠ, sada kada je već ka…
- …sno…Znam da je kasno, ali ja to više ne mogu držati u sebi…preteško je, mala… – izgovarao sam kao hipnotisan i dalje ne spuštajući pogled sa plavetnila njenih očiju
- Znaš li samo koliko puta sam želela to da čujem od tebe? Koliko noći sam provela razmišljajući o tome, o tebi, o “nama”…iako sam negde duboko u sebi znala da ti i ja nikada nećemo biti “mi”…da to nije suđeno…Koliko puta sam samo u tvom pogledu tražila potvrdu svojih osećanja, dokaz da nisam poludela i da ne volim samo ja…znaš li to??? – rekla je drhtavim glasom i spustila pogled…tiho je zaplakala…

Srce nije prestajalo da udara…nisam više mogao da izdržim, sve me je stiglo, suza se skotrljala niz lice ove proklete decembarke noći…okrenuo sam pogled u stranu pokušavajući da sakrijem trenutak slabosti jer “muškarci ne plaču”…ja nikada nisam plakao, uvek sam umeo da zadržim težinu svega u sebi, da tugu osmehom sakrijem…ali sada to jednostavno nisam umeo…bilo je jače od mene…

- Mala…ne brini, sve će biti u redu…želim ti svu sreću ovoga sveta… – jedva sam prozborio… – želeo sam samo da znaš zašto se sutra ne mogu pojaviti na tvom venčanju…srce ne bi izdržalo…

Zagrlio sam je i nežno poljubio u obraz…sklopio sam oči i utonuo u večnost u kojoj smo nas dvoje srećni…bežeći od surove stvarnosti u kojoj ću večno proklinjati sebe…

Trgao sam se. Mislim da sam se i proderao veoma jako…”nadam se da komšiluk ima veoma čvrst san” – pomislio sam. Ležao sam u krevetu u toplini svog doma…uh, sve je to bio samo san…na sigurnom sam…na grudima mi je bila bela otvorena koverta iz koje je virio deo na kome je pisalo “želimo da Vašim prisustvom uveličate naše slavlje…”. Rukama sam pokrio oči. Tada sam shvatio da ipak ne mogu otići na Njeno venčanje…srce neće izdržati…