Zašto…

Zašto ljudi imaju tu čudnu naviku da reaguju brzopleto, ne razmišljajući o posledicama? Mislim da i i ja na neki način spadam u tu grupu ljudi jer reagujem u principu veoma burno i eksplozivno, ali za razliku od drugih koji se ponašaju na sličan način, uvek sam spreman da se suočim sa posledicama i sam odgovaram za svoje postupke. Što bi rekli „smisli-klikni“ metod :). Ali, iskreno, smeta mi kada ljudi tako odreaguju, odvale ti moralni šamar, a onda se ponašaju kao ubica u američkim filmovima koji izmasakrira pola grada i ode u crkvu da se ispovedi…sveštenik mu kaže da mu je oprošteno, on izađe, popuši „pljugu“ pa brrrrm, brrrrmmmm…opet pali motornu testeru koja se još nije ohladila i nastavlja gde je stao…Ljudi sruše most za sobom, a onda se vrate sa bagerom i parolom „izgradićemo mi još bolji i čvršći most!“. Zvuče mi kao neki povampireni političari koji su svojevremeno takvim izjavama dodavali i ono čuveno „stariji“ (misleći, ni manje ni više nego na most!…tuga). E, pa, nekad nema nazad.

„Smisli – klikni“ metod je na snazi!…sirene su oglasile početak normalnog ljudskog ponašanja…

Mislim, nije meni problem da oprostim – problem mi je da zaboravim…

Dan posle…

Neverovatno, ali nisam se probudio sa glavoboljom…obično mi je svaki mamurluk praćen jakom ili manje jakom glavoboljom, ali ovaj ne. Prosto sam se iznenadio, u proteklom satu očekivao neki aftershock, ali nije ga bilo :). Doduše, noćas sam bio umeren…u svemu. I odlično se proveo. Kažu da je za čorbu „dobar provod“ jedini bitan sastojak „dobro društvo“. Mesto i vreme konzumacije pomenute čorbe je manje bitno :). Ja se u potpunosti slažem sa tom konstatacijom. Mada, nekad mi dođe da pokupim sve svoje stvari u koferče i da pobegnem negde daleko…recimo u Kongo..gde su samo majmuni…i ja…pa da, samo majmuni :). Ali to je već neko drugo jelo. Obično ga poželite kada preterate sa čorbama u kojima eksperimentišete sa nekim drugim začinima…recimo koristite začin „kreteni iz moje okoline“, ili „spremna sam da te volim dok ne prodaš auto“ :)…ali, o tome drugom prilikom…odoh da prilegnem malo i odmorim…ova čorba je baš prijala 🙂

„Svega ima…“

Nagradno pitanje za danas…

„Šta to postoji na internetu a sigurno nećete naći u supermarketu, hipermarketu…ma ni u jednom *marketu?“ :)…danas tamo možemo naći sve što nam srce poželi, od igle do lokomotive…odmah pored voća i povrća možemo pronaći i USB tastaturu i miša, pored ležaljki za sunce tu su monitori po veoma niskim cenama (ovih dana očekujemo pojavu „-“ ispred cene 🙂 ), odmah do sanitarne opreme nalaze se gotove konfiguracije, Jaffa, Plazma, Next sokići :). Ali ono što tamo sigurno nećete naći je jedna vrsta šporeta…doduše, neobična, koja u samom nazivu prkosi zakonima fizike, hemije, matematike (slobodno dopuniti)…Drveni šporet…

Ponesite kokice, naočare za sunce i oslobodite bar 96% mozga za razmišljanje i primanje/obradu novih informacija (procenat individualan – toliko meni trebalo 🙂 ). I naravno, osmeh. Idemo?

…

Bez dobrog naslova.  Takav je ovaj tekst, a i faza u kojoj se trenutno nalazim. Pre neki dan sam ušao u Zelenu sobu i shvatio da ja u mojim tridesetim (neko bi rekao i četrdesetim, ali ja sam optimista, to mi tako loše zvuči) besciljno lutam. Svaki dan se suočavam sa novim izazovima, borbama, osećam se kao ranjena antilopa u „Opstanku“ koju progoni krdo besnih lavova. Dokle više? Ne znam ni sam koliko ću više izdržati tempo života i stres koji doživim kad „svako kome se digne“ naleti na mene. Svaka tuđa „žuta minuta“ završi u mom dvorištu. Osećam se kao neplivač na brodu koji tone i na kome se iz minuta u minut pojavljuju nove rupe i pukotine. Taman rešiš jedan problem, zakrpiš jednu „rupu“, pojavi se još tri nove. Dosta! Hoću i ja malo da uživam u tišini (a da to nije day-dreaming varijanta), da zavaljen ležim u fotelji i gledam „Opstanak“…al da ne budem ja antilopa…dosta je bilo…

Hehe…ipak i ja naučio da linkujem 🙂

Plaža

Nekad odlutam u mislima…uvek sam to umeo, jednostavno se isključim, kao na dugme…odjednom mi nešto preuzme celokupan proces kontrole misli i ja odlutam…za tren nastane tišina, zamagli se prostor oko mene, pogled mi ostane zaleđen u daljini…U mom kraju postoji izraz za to stanje – „zablesio se“…hehehe. Tako nekako. Stvarno mi je žao ljudi koji su kraj mene u tom trenutku, jer oni pričaju i pričaju…i pričaju. A ja ih pomno „slušam“…doduše, negde daleko, na plaži Madagaskara (još sam pod uticajem onog crtaća, pa su mi takve daydreaming teme 🙂 ) okupan suncem i okružen toplim peskom…iza leđa palme, ispred mene nepregledna pučina…Pomeram suncobran malo iznad glave, ipak je sunce jako, zaboleće me glava ako je ne sakrijem pod taj suncobran što pre. Neću dozvoliti da mi glavobolja upropasti ovo uživanje, što kažu „bolje sprečiti nego lečiti“ :).

Odjednom, umilni ženski glas koji dopire sa moje leve strane, tik iznad mene kaže: „Izvoli…“.

Bez podizanja pogleda, i dalje zagledan u plavetnila u daljini kažem:

„Neki lep koktel, po Vašem izboru…“

„Hehehe…i ja bi volela koktel sad, al` nema ko da ga napravi :)…opet plaža, jel` ?“

Trgnuo sam se i pogledao iznad sebe. Hehehe, opet me je Mara, deo ljubaznog osoblja mog omiljenog kafića prekinula u „sanjarenju“…

„Čaj od šumskog voća…standardno…ionako uz ovakvo vreme ništa bolje ne „leže“ :)“ – rekao sam i nastavio da gledam kroz prozor…prolećni pljusak koji više liči na onaj u novembru…

Ispitni zadatak

Ova kiša mi ne dozvoljava da idem negde u šetnju, da popijem kaficu sa prijateljima i da malo razbistrim misli. Ali, kad je već tako, reših da ostatak dana provedem na veoma koristan način – da konačno sredim kolekciju diskova sa neznamnijakakvim sadržajem :). I tako, u potrazi za skrivenim blagom pohranjenim u mojoj obimnoj digitalnoj kolekciji, naiđoh na jedan dokument koji mi je privukao pažnju (čitaj: nasmejao). Sadržaj tog dokumenta ću podeliti sa vama, možda vam se i svidi :). Svaki komentar je dobrodošao…

Prenosim tekst u celini… 🙂

____________________________________________________________

KOMENTAR:
Fakultet tehničkih nauka negde u Srbiji
Ispitni rad iz predmeta Elektronika, druga godina, smer Računarstvo i automatika…
Student: ime poznato samo autoru 🙂
Tekst je prekucan bez ispravki (nadam se bez greške), sem slike koja je skenirana (iz opravdanih razloga).
————————————————————————————————

1. Zašto dolazi do obrazovanja energetskih zona u čvrstim telima?

Konjski Rep je ležao na vreloj steni, posmatrajući suncem okupanu pustinju ispred sebe. Sećao se šta mu je
Veprov Nos, veliki vrač, sinoć rekao: da bi mogao da koristi svih sedam energetskih zona, njegovo telo prvo mora
očvrsnuti. Zato je Konjski Rep, glave još uvek malo mutne od dima iz lule mira sa sinoćne ceremonije, pre osvita
izašao iz svog šatora i satima trčao preko nepregledne pustinje, dalje nego ikad dosad. Juče je i on postao ratnik,
dobivši svoje prvo pero, ali od danas ima još viši cilj. Naučiće da otvori svih sedam energetskih zona svog tela,
postaće najsnažniji ratnik u selu, baš kao što je to nekada bio njegov pradeda, Hijenin Brk. Žuta Stopala su maleno
pleme, ali uz njegovo vođstvo postaće još jači, i moći će se konačno suprotstaviti bledolikima. Iscerio se od uveta do
uveta, obrisao znoj sa čela, ustao i nastavio da trči.

2. Da li poluprovodnik sa većim energetskim procepom ima manju ili veću koncentraciju sopstvenih nosilaca u
odnosu na poluprovodnik sa manjim energetskim procepom? Zbog čega je to važno za primenu u praksi?

…
Anja je, po običaju, bila besna. Saznala je da nije položila kolokvijum iz nekog tamo okruženja poslovanja,
i sad je sedela u mom stanu, pokušavajući da skuva kafu i istovremeno gunđajući nešto nerazumljivo.
Doduše, nisam se ni trudio da je razumem. Zurio sam u knjigu iz elektronike, i želeo da me ceo svet (pa čak
i ona) ostavi na miru, bar do dvadeset drugog. Nije bilo šanse. P i N poluprovodnici skakali su mi kroz mozak,
zajedno sa Anjinom gunđajućom siluetom i velikom džezvom NES kafe u kojo se vrtela kašičica, proizvodeći
neverovatno iritantne zvuke.
Pitanje: koji poluprovodnik ima veću koncentraciju sopstvenih nosilaca, onaj sa većim ili onaj sa manjim
energetskim procepom? Hm. Zavisi od toga koliko kockica šećera može da stane u tu džezvu. Dođavola!
Pitanje: zbog čega je to važno za primenu u praksi? Pitanje je postavljeno kao da se podrazumeva da to
jeste bitno za primenu u praksi. Kad ni u podrazumevane stvari nisam siguran, bolje bi bilo da odustanem na vreme.
Bacio sam knjigu, ustao i prišao Anji, koja je upravo završavala sa kuvanjem kafe, ne skidajući besan izraz
sa lica.
– Hajde, vodim te na neko normalno piće – rekoh, zagrlivši je – Ta kesica NES-kafe ionako je tu u ostavi
otkad smo se doselili.
– A tvoj ispit? – pitala je, glumeći nevinašce. Epizoda besa ju je odmah prošla.
– Pusti sad to – rekao sam.
Otišli smo, ostavivši džezvu punu kafe da se hladi na ringli.

3. Šta treba preduzeti pri projektovanju polarizacionog kola da se promena od jednog do drugog tranzistora istog
proizvođačkog tipa što manje oseti?

…

Prvi korak:       Dobro se naspavajte. Projektovanje polarizacionih kola uz nedovoljno sna može biti opasno i po
vaše i po zdravlje drugih.
Drugi korak: Obucite jednostavno, svakodnevno odelo. Bade-mantili ili samo donji veš su dozvoljeni, ali samo
ukoliko pomenuto projektovanje radite kod kuće.
Treći korak: Unapred pripremite pribor. Nemojte dozvoliti sebi da vam u punom stvaralačkom zamahu otkaže
hemijska, ili ostanete bez minica za patent-olovku.
Četvrti korak: Pokušajte bar da pre bilo kakvog projektovanja konsultujete udžbenik iz elektronike.

4. Koji režimi rada NPN tranzistora postoje i kako se modeluju za velike signale?

…
U sobi je vladala polutama, uprkos petrolejskoj lampi na stolu, koja je bila podešena na maksimum. Osim
lampe, na stolu se nalazila i otvorena konzerva pseće hrane (“Fido! Vaš pas će mahati repom dok jede!”),
poluprazna kutija Laki Strajka, i crveni tranzistor, iz kojeg je izlazila tiha muzika (Doni Donerston i Papirni
Majmuni; pesma se zvala “Moja devojka sa očima različite boje”). Na njemu su se jasno videla slova NPN (nekada
ih je bilo više, pisalo je NIPPON, ali mnoga su otpala još dok ga je stari Arni nosio u levom džepu košulje, ne bi li
pratio utakmice dok ore), ali ta slova trenutno nisu bila predmet Anrijeve pažnje. Arni je, sa prljavim naočarima u
levoj i šrafcigerom u desnoj ruci, vrlo radoznalo i pomalo bledo zurio u par zarđalih šrafova na gornjoj strani
tranzistora. Ovakav kakav je, tranzistor je bio u stanju da hvata frekvencije u rasponu od 85 do 109 MHz, a to,
izgleda nije bilo dovoljno da uhvati i frekvenciju koju “oni” koriste. Jer, sinoć ih je opet video, tanki snopovi
svetlosti baš iznad njegovog kukuruznog polja, i siguran je da su to osvajači sa druge planete, vanzemaljci sa
velikim očima i još većim laserskim pištoljima. Ako još bude uspeo da modeluje ovaj tranzistor da prima velike
signale, onda će mu i drugi (debeli Toni, naprimer, taj pijani zafrkant!) konačno poverovati kad bude pričao o
spaljenim kukuruznim poljima, i otiscima letećih tanjira koji su tu sletali. Možda će čak dobiti i orden od
predsednika, kad se sazna da je baš on prvi primetio uljeze. To bi bilo nešto!
Još samo kad bi znao kako se ovaj vraški tranzistor otvara!

5. Skicirati strukturu i karakteristike MOSFET-a sa indukovanim i ugrađenim kanalom N-tipa. Kako se
karakteristike menjaju ako se radi o tranzistoru P-tipa?

…
M.O.S.F.E.T (Montrealska Olimpijska Staza Formule 1 za Evropska Takmičenja).

Ukoliko se za slušanje prenosa trka koristi tranzistor P-tipa, menja se modulacija glasa komentatora, u zavisnosti od
kvaliteta/marke pomenutog tranzistora.

Meč

I noćas sam imao meč…opet isti ring, ista publika, isti sudija. Svetla su malo drugačija, za nijansu jačeg intenziteta…ali, ne smetaju očima…ponovo jasno vidim protivnika…počinjem da shvatam zašto su svetla jača i pod malo drugačijim uglom – protivnik je strašniji nego juče…naravno, opet sam to JA, da budem precizniji Hulk verzija MENE…Svaki put kad kročim u ring, pomislim „O Bože, pa zar može biti veći protivnik? Ja sam sićušan u poređenju na njega…šanse su mi nikakve“…i svaki put me iznenadi. Gong! Opet to zvono…počinjem da mrzim taj zvuk, taj gong…dokle više? Nema vremena za razmišljanje i nerviranje…protivnik je već krenuo…i Ja krećem…u borbu protiv Sebe…čujem samo krckanje dasaka ringa i zatezanje konopaca pod naletom siline i ogromne energije koju proizvodi moj protivnik. Publika nemo posmatra prizor gromade koja se kreće prema meni očekujući najgore…i sam zatvaram oči, ne mogu da gledam sopstveni poraz…pružam pesnicu stegnutu u grču ispred sebe…tup udarac na koji se nadovezuje neobična tišina…urlik razjarene publike, praćen zvižducima koji slave pobednika. Otvaram oči i shvatam – opet sam pobedio…samog SEBE. Gromada nepomično leži na podu, pritrčava sudija, neko ubacuje beli peškir u ring…još jedan meč je završen. Pogled mi se muti, svetla postaju preterano jaka…

Budim se…lice mi je ponovo obliveno krupnim graškama znoja. Ustajem i prilazim prozoru…Sunce izlazi, rađa se novi dan. Razmišljam o noćašnjoj pobedi…ipak, lice mi se ne razvlači u osmeh jer shvatam da mi sledi ponovna borba sa samim sobom, ali na javi, na dnevnoj svetlosti…na Njegovom terenu. Znam da ovde svaki dan postepeno gubim bitku sa samim Sobom…kroz glavu mi prolazi rečenica koju sam čuo na prvom času hemije u srednjoj školi…“sve teži ravnoteži“. Ko zna, možda bi u snu trebao da izgubim meč, da se predam…

Sa radija dopire umilni glas voditeljke – „danas je Nedelja, 16. maj…07:00…uživajte u još jednom danu koji je pred nama“. U još jednoj borbi, pomislih…na Njegovom terenu…

Teorija sekunde

Odavno nisam napisao blog…a želeo sam. Jednostavno, manjak inspiracije i slobodnog vremena, doveli su do toga da retko pišem. I obično kada se odlučim na taj korak, katalizator za tu reakciju moje svesti bude događaj koji me uzdrma, nešto što me poremeti, uzburka mirnu i staloženu površinu mora koje od milošte nazivam „moje svesno JA“.

Jednostavno se dogodi nešto što me izbaci iz skoro savršene ravnoteže svesnog i nesvesnog, dobrog i lošeg, lakog i teškog, koju godinama pokušavam da uspostavim u sebi. A uspe mi samo na kratko…traje samo sekund, posmatrano u okvirima realnog…

Da li ste nekada razmišljali zašto sve ono lepo što nam se dogodi traje samo nekoliko trenutaka, proleti i ostavi nas sa tužnim izrazom na licu koji kaže – „Kad pre? Hoću joooš!“…Dugo sam razmišljao o svemu što mi se u poslednjih nekoliko godina dešavalo, bilo to dobro ili loše (mada je mala razlika između dobrog i lošeg…sve je u oku posmatrača), i shvatio da svaka promena traje samo JEDAN SEKUND.

Hodaš ulicom, bezbrižan i srećan što si predano čuvajući svaki dinar dobijen od roditelja uspeo da konačno kupiš taj sladoled… SEKUND nepažnje i – PLJAS! Ispada ti sladoled sa štapića ili iz korneta i ode u nepovrat…nastupa razočarenje koje traje samo SEKUND…menja ga iskreni osmeh dečaka i jako lupanje srca, jer u međuvremenu shvataš kako ti je pažnju ipak odvuklo nešto mnogo vrednije – devojčica u koju si iskreno i na samo tebi znan način zaljubljen još od obdaništa…osmeh na licu govori ti da je život lep i da će biti još mnogo sladoleda, ali da je njen osmeh upućen tebi događaj…koji ti nikako ne smeš propustiti…

Mnogo godina kasnije, ponovo si siguran da voliš iskreno i čistog srca, kao nekada kada si, kao mali dečak bio zaljubljen u devojčicu iz obdaništa, samo sada znaš šta je ljubav, osećaš da si svemoćan makar u ograničenom delu univerzuma, delu samo VAŠE stvarnosti i mašte…postojite TI i ONA i svet koji postoji samo za VAS. Srećan si, misliš da ništa to ne može poremetiti i promeniti. U jednoj SEKUNDI shvataš da se sve menja iz korena, da je njen pogled prazan, reči nemaju težinu, njene oči više nemaju sjaj i nema onog osmeha koji je umela izvesti samo za TEBE.

Sa nevericom shvataš da je kvar već nastao, mašina ubrzo počinje da uništava samu sebe, lomi zupčanike koji pokreću točak svesnog…točak VAŠE sudbine. Zvuk lomljenja i kršenja celog mehanizma koji je pokretao ono što se nekad zvalo VI postaje sve jači, u jednom momentu toliko jak da prelazi stepen vaše izdržljivosti i – PUF!

U toj SEKUNDI nastupa tišina, hladan vetar počinje duvati prolazima i tunelima kroz koje su nekada odzvanjali samo NJENI koraci…putem za koji je samo ONA znala…sve se ledi i steže u tebi…nastupa period praznine i tupog bola. U te hodnike i tunele nemaš nameru nikoga da pustiš…ne opet…

Eto, po ko zna koji put si povređen, shvataš da si opet dozvolio sebi taj luksuz da ignorišes svoje „unutrašnje JA“…slušao si srce koje nije naviklo da bude samo…prerano si se upustio u nešto novo, iako si svestan da stare rane još nisu zacelile…opet si povređen…

Ipak, znaš da je život lep i nepredvidiv, potajno se nadaš da će opet neki osmeh otopiti led sa tih pustih zaleđenih puteva tvoga srca…znaš da je za to potreban samo JEDAN SEKUND, ali ne još…kada budeš spreman…dovoljno jak da podneseš još jedan poraz…

Pogled koji me je oslobodio

Ljubav…

Toliko puta sam čuo tu reč da sam potpuno siguran da bih u bilo koje doba dana i noći mogao lako da je, kao pojam, definišem.Ipak, imam veoma jak utisak da sam vremenom, na njeno pravo značenje zaboravio. Na onaj osećaj, adrenalinski šok i stanje polutransa u kome ništa nije važno osim vas dvoje…osim tebe i devojke sa kojom želiš da provedeš ostatak života, ravnopravno deleći porcije lepog i manje lepog koje je život spremio…

Predugo sam bio povučen u nekom svom svetu, izolovan od bilo kakve mogućnosti da mi se desi nesto lepo…da ponovo zavolim. Prošlo je već tri godine od „nas“…od momenta kada smo „mi“ postali „ona“ i „ja“. Priznajem da sam voleo svim srcem, onoliko koliko se može voleti neko za koga smatraš da ti je sve na svetu…i crno i belo i noć i dan. I odjednom, pre tri godine neko je upalio svetlo u bioskopu, neki vandal je pocepao bioskopsko platno i prekinuo film…a tipovali smo na Oskara…

Šta je, tu je, prihvatio sam činjenicu onako kako sam tada mislio da je najbolje…povlačenjem u sebe…izolacijom…metodama koje je neko od vas verujem već probao…krenuo putem koji ste verovatno već prošli. Ta negacija stvarnosti je trajala neko vreme, skoro celu godinu…meni se činilo da je cela večnost prošla. Tada sam odlučio da se bar pokušam izboriti sa onim što me muči, sa demonima prošlosti koji su me proganjali i jednostavno mi nisu dali da idem dalje…krenuo sam „putem kojim se ređe ide“, preispitujući sebe i svoje postupke, ono što sam bio, što jesam i ono što želim da budem. Dugo mi je trebalo da shvatim …snage mi je ponestajalo…

Ipak jedna činjenica mi nikako nije dala mira…Naš rastanak se dogodio preko telefona, ne licem u lice…onako kako smo „mi“ zaslužili. Nisam je video, čuo sam samo njene reči…“ne mogu više ovako…polako se udaljavamo jedno od drugog…mislim da sam se zaljubila u njega…“ i dug plač posle toga. I sećam se bola koji mi je stezao grudi i koji mi nije dozvoljavao da dišem pravilno…niti da kažem bilo šta…Na kraju razgovora uspeo sam da čujem samo jedno tiho, jedva cujno…“ja moram da te vidim…cuvaj se…“ i prekid veze u slušalici…i u meni…

Prolazili su dani koje sam provodio osvrćući se na ulici, pogledom tražeći je…nedostajao mi je samo još taj jedan, poslednji susret…koji bi mi doneo mir i snagu da nastavim dalje…

Danas, kolega i ja krenuli na teren, umrežavanje računara u jednoj lokalnoj firmi…Odjednom, u sred razgovora koji smo poluglasno vodili, nešto mi prosto podiže pogled…i vidim nju…na pola metra od mene…nakon svih ovih godina…priznajem, prošli su me žmarci…ali ne oni tzv. „još je volim i patim za njom“…više je to bilo poskakivanje srca od sreće što se davno očekivani susret konačno dogodio…Što je krug zatvoren i srce konačno pronašlo mir…Jedan osmeh i „Ćao…“ u prolazu je bilo dovoljno…Taj delić sekunde koji je trajao kao milion godina i u kome mi je njen pogled rekao da je ona sada srećna i da je odabrala put kojim želi da ide…mirni rastanak koji se upravo tada u mislima odigrao, a koji sam toliko dugo priželjkivao…lek za srce koje sam i sam već bio otpisao…

Konačno…Idem dalje…Život je lep…Jedno veliko hvala…tebi…