Pogled koji me je oslobodio

Ljubav…

Toliko puta sam čuo tu reč da sam potpuno siguran da bih u bilo koje doba dana i noći mogao lako da je, kao pojam, definišem.Ipak, imam veoma jak utisak da sam vremenom, na njeno pravo značenje zaboravio. Na onaj osećaj, adrenalinski šok i stanje polutransa u kome ništa nije važno osim vas dvoje…osim tebe i devojke sa kojom želiš da provedeš ostatak života, ravnopravno deleći porcije lepog i manje lepog koje je život spremio…

Predugo sam bio povučen u nekom svom svetu, izolovan od bilo kakve mogućnosti da mi se desi nesto lepo…da ponovo zavolim. Prošlo je već tri godine od „nas“…od momenta kada smo „mi“ postali „ona“ i „ja“. Priznajem da sam voleo svim srcem, onoliko koliko se može voleti neko za koga smatraš da ti je sve na svetu…i crno i belo i noć i dan. I odjednom, pre tri godine neko je upalio svetlo u bioskopu, neki vandal je pocepao bioskopsko platno i prekinuo film…a tipovali smo na Oskara…

Šta je, tu je, prihvatio sam činjenicu onako kako sam tada mislio da je najbolje…povlačenjem u sebe…izolacijom…metodama koje je neko od vas verujem već probao…krenuo putem koji ste verovatno već prošli. Ta negacija stvarnosti je trajala neko vreme, skoro celu godinu…meni se činilo da je cela večnost prošla. Tada sam odlučio da se bar pokušam izboriti sa onim što me muči, sa demonima prošlosti koji su me proganjali i jednostavno mi nisu dali da idem dalje…krenuo sam „putem kojim se ređe ide“, preispitujući sebe i svoje postupke, ono što sam bio, što jesam i ono što želim da budem. Dugo mi je trebalo da shvatim …snage mi je ponestajalo…

Ipak jedna činjenica mi nikako nije dala mira…Naš rastanak se dogodio preko telefona, ne licem u lice…onako kako smo „mi“ zaslužili. Nisam je video, čuo sam samo njene reči…“ne mogu više ovako…polako se udaljavamo jedno od drugog…mislim da sam se zaljubila u njega…“ i dug plač posle toga. I sećam se bola koji mi je stezao grudi i koji mi nije dozvoljavao da dišem pravilno…niti da kažem bilo šta…Na kraju razgovora uspeo sam da čujem samo jedno tiho, jedva cujno…“ja moram da te vidim…cuvaj se…“ i prekid veze u slušalici…i u meni…

Prolazili su dani koje sam provodio osvrćući se na ulici, pogledom tražeći je…nedostajao mi je samo još taj jedan, poslednji susret…koji bi mi doneo mir i snagu da nastavim dalje…

Danas, kolega i ja krenuli na teren, umrežavanje računara u jednoj lokalnoj firmi…Odjednom, u sred razgovora koji smo poluglasno vodili, nešto mi prosto podiže pogled…i vidim nju…na pola metra od mene…nakon svih ovih godina…priznajem, prošli su me žmarci…ali ne oni tzv. „još je volim i patim za njom“…više je to bilo poskakivanje srca od sreće što se davno očekivani susret konačno dogodio…Što je krug zatvoren i srce konačno pronašlo mir…Jedan osmeh i „Ćao…“ u prolazu je bilo dovoljno…Taj delić sekunde koji je trajao kao milion godina i u kome mi je njen pogled rekao da je ona sada srećna i da je odabrala put kojim želi da ide…mirni rastanak koji se upravo tada u mislima odigrao, a koji sam toliko dugo priželjkivao…lek za srce koje sam i sam već bio otpisao…

Konačno…Idem dalje…Život je lep…Jedno veliko hvala…tebi…